Promenili su reklamne holograme tog jutra, predsednik je imao dublji, zabrinutiji pogled i punije usne. Nemanja je iskrivio facu negodujući i nauljene delove kose, što su mu padali preko lica, zadenuo iza uveta. Budućnost nije imuna na idiote, na loše političke odluke. Mi smo nečija budućnost i nismo se dobro pokazali. Izvukao je e-cigaretu i povukao dim.

           U poruci koju je dobio pisala je adresa i ime Boris. Stao je ispred broja 31 i pritisnuo dugme interfona koje nije imalo prezime. Zvonio je nekoliko puta, bez odgovora, i kad je neka žena izašla noseći kese sa recikliranim smećem zaustavio je vrata nogom i ušao. Dečiji crveni električni trotinet je stajao naslonjen uza zid sa sandučićima. Broj 16 nije imao nalepnicu sa prezimenom i Nemanja je zaključio da mu treba četvrti sprat. Zgrada je bila tiha, osetio se miris klope pomešan sa farbom od pre nekoliko dana. Porodice žive ovde. Posumnjao je u tačnost adrese, mada lik od koga je dobio preporuku valja robu na BG univerzitetu; delovao je poverljivo.

            Zazvonio je.

            Kratko vreme muka i potom su se vrata otvorila.

            “Ćao, uđi u čekaonicu.” Devojka kratke kose i žućkastih očiju ga je pustila i klimnula u pravcu nekoliko sofa u velikoj dnevnoj sobi.

          Stan je izgledao kao da je nasleđen od kakvog starog rođaka i da nije renoviran sigurno poslednjih pedesetak godina. Dve zelene sofe i braon trosed su podjednako smrdeli na starost kao i što su izgledali. Dvoje ljudi je sedelo i nije ga pogledalo kad je ušao. Sklanjali su pogled i navlačili kačket dublje preko lica. Okej, izgleda da je na pravom mestu.

         Sa TV-a iz druge prostorije su se čule vesti, politički ugodni hvalospevi vladajuće stranke njihovom lideru. Kad čuje taj glas istreniran za manipulaciju plitkim mozgovima, Nemanja oseti kako mu se tamne dlake na rukama blago nakostreše. Nekontrolisana reakcija. Opet izmišljena nova radna mesta, opet fantomski rast BDP-a, novi putevi ili mostovi, terminologija kojom se nasumično frljaju kao da su je izvadili iz leksikona bez razumevanja značenja. Srećom, nije bio jedini isfrustriran situacijom pošto je još neko zafrktao na predsednika i promenio kanal. Bio je zahvalan tom nevidljivom sapatniku.

       Posle petnaestak minuta, došao je red na njega. Ušao je u sobu koja je izgledala kao botaničarska[MM1]  laboratorija. Duž čitavog zida filadendroni i dracene su bili načičkani u velikim saksijama, a nasuprot tome dve velike police za gajenje mikro zelenih klica pod ultravioletnim svetlom. Soba je mirisala na metalnu svežinu.

          “Tebe ne znam. Aha, mora da si Mihajlov poznanik?”

          “Da, on mi je dao kontakt.”

         Nemanja je posmatrao omanjeg, proćelavog, sredovečnog tipa koji je počeo da pretura po jednom od ormana. Izvadio je par torbi i iz njih sakupio nekoliko spravica.

        “Pretpostavljam da si po ovo došao?” Pokazao mu je nove severno-korejske čipove. “Brži i neuhvatljivi. Nemaju softverski džank i sekjuritije mejnstrim platformi. Sejf su.”

         Nemanja je uzeo jedan i prineo ga svom tabletu. Ništa. Nikakvo očitavanje nije počelo.

         “Kažem ti, nemaju lisenere, nemaju oznake. Nisu ih još zagadili.”

         “Koliko često ih nabavljaš?”

         “Ako ti treba više od četiri u jednoj porudžbini, javi mi par dana ranije.”

         Dakle, ima jače zalihe i to negde blizu, ne mora da čeka na šiping iz Azije. Pitao se kako li je tip došao do robe, nije delovalo da radi za nekog jakog. Mada ko zna, diluje zabranjeni softver u stambenoj zgradi, a još ga niko nije dirao. Opet je skenirao prostoriju, nije smrdela na organizovani kriminal. Posmatrao je komande koje je tip davao očima pripremajući mu porudžbinu na smart naočarima. Odložio je dve kesice na sto blizu Nemanje i prineo prsten da naplati. Nemanji se na sočivu pojavila suma i on je pokretom oka pristupio enkriptovanoj transakciji.

         “To je to. Imaš aktivacioni kod,” rekao je vraćajući se svojim biljkama.

        Nemanja je napustio stan. Pinovao je lokaciju gde se nalazio i čekao na elektro-taksi. Bio je jedini putnik i pri ulasku je odmah uključio ometače reklama, ali deo neoempirističke reklame je uspeo da se provuče: “Ti sam si Stvoritelj, širi svoje vidike i svoje evolucione potencijale.” Prećutno se složio. Izvadio je tablet i proverio svoje kamere ispred stana i oko zgrade. Marko se još nije vratio. Razmišljao je kako bi bilo kul kad bi opet naleteo na njega. Doduše, poslednji put nije baš naleteo već ga je pratio preko nekoliko kamera po gradu ne bi li se susreli. Nažalost, nije prošlo onako kako je zamislio pošto se Marko vraćao iz kluba mrtav umoran noseći sve svoje rekvizite igrača. Prišao mu je, pomogao da ih ponese do stana, ali nije bilo vatrometa, čak ni varnica. No, dobro, večeras konačno počinje Devetka i moći će da ga vidi na festivalu.

       Vozilo ga je ostavilo malo dalje od kuće, Nemanja nije voleo da ostavi prostor za digitalno praćenje njegovih putanja. Iako je imao ultra nabudženo obezbeđenje, opreznosti nikad nije bilo dovoljno. Ulazna brava zgrade je opet nešto kočila i trebalo mu je vremena da je otvori, potom je liftom otišao na sedmi sprat. Kako se približio vratima, čulo se mijaukanje. Mačak je bio debeo i večito alav i popriličan kontrast mršavom Nemanji. Kad god bi krenuo u kuhinju, mačak bi trčao za njim i glasno mijaukao kao da mu život zavisi od toga. Nemanja mu je napunio tanjirić granulama i promenio vodu. Debeljko je glasno i zadovoljno preo.

       U stanu je bilo hladnjikavo, temperatura je morala da bude ispod osamnaest stepeni zbog servera koji su mu radili u stanu. To je bio deo bezbednosnog sistema, gotovo da ništa nije držao u lokalu, ali morao je da ih ima za zaštitu pristupa određenim eksternim serverima. Dnevna soba mu je istovremeno bila i radna. Udaljen od prozora imao je svoj sto sa velikim monitorom, kao i regal sa nekoliko polica i fioka za kojekakve hardvere sa kojima je radio. Dodao je nove gedžete u server i preko svog tableta odradio potrebna podešavanja kompatibilnosti. Ovo bi trebalo da mu poprilično poveća brzinu protoka informacija između klauda i ostalih servera.

       Stigla mu je notifikacija, jedna od mušterija je pitala kako napreduje neki servis koji mu se budžio. Nemanja je malo smetnuo sa uma taj poslić jer su bile lake pare i maltene da ga je završio čim je i krenuo da radi pre koji dan.

     Podacima je pristupio dodirom domalog prsta u određenom delu digitalne ploče radnog stola. Otisak prsta zajedno sa termo otiskom su bili dovoljni za prepoznavanje i na delu monitora su se pojavila polja za unos šestocifrene šifre. Sa tableta je proverio da li su uključeni liseneri i ometači u stanu, i kad je bio zadovoljan nepromenjenom situacijom, glasovnom komandom je uneo šifru projekta kojem je hteo da pristupi. Otvorio je Kod Studio i pogledao gde je stao sa tim poslom. Pustio je bild u lokalu da vidi u kom je stanju kod, ali bildovi su popadali tako da je neplanirano morao da mu posveti vreme.

     Nekoliko aktivnih sesija mu je bilo otvoreno na velikom monitoru. Kod Studio gde je čukao kod, nekoliko otvorenih prozora Kvant pretraživača što je simultano proveravao dok bi napravio pauzu od kodiranja, dve kamere ispred stana i ulaza u zgradu, muzički video minimiziran u gornjem levom uglu, neka lista koju mu je algoritam preporučio i koja je već nekoliko dana na režimu ponovnog slušanja. Mačak je uporno nameštao svoju guzicu po delu digitalne ploče što je Nemanji trebalo za kodiranje, kao da je znao i namerno to radio skrećući pažnju na sebe. “Briši, debeli,” rekao je nekoliko puta, ali ga nijednom nije odgurnuo.

       Nečije prisustvo ispred ulaza mu je skrenulo pažnju. Marko. Uspravio se u stolici približivši se snimku. Bio je u kupovini, zaključio je, posmatrajući kese sa vodom i nekim voćem. Posle nekoliko desetina sekundi čuo je mehanizam lifta. Marko je živeo dva sprata ispod, no tamo nije imao kamere. Nažalost. Do skora je trajala unutrašnja borba belog i crnog hakera u njemu, ali je ipak odlučio da ne pređe granicu u ovom slučaju. Svideo mu se lik. Osluškivao je ne bi li čuo zvuk otključavanja vrata, zamišljao ga je kako ulazi u stan, ostavlja namirnice i odlazi da se istušira. Ideja o njegovoj nagosti mu je zagolicala misli i spustio je desnu ruku u farmerke. Zamišljao je mlaz vode koji curi niz Markovo telo, njegovo lice podignuto ka okačenom tušu. Taman je ušao u film kada ga je presekao poziv. Gospodin Mitar.

      “Dobar dan Nemanja, trebaš mi za dve stvari. Kada možeš najranije da dođeš?” Duboki glas se čuo sa zvučnika.

       “Za satak.”

       “Vidimo se onda. Pozdrav.”

      Nemanja se vratio projektu, pregledao je delove koda na koje je sumnjao da ne valjaju; napravio par izmena i pošto je bild uspešno prošao, uključio je automatski test da se izvrti dok nije tu. Aktivirao je skriptu da po uspešnom završetku testa pusti kod na produkciju, iznova testira u tom okruženju i obavesti klijenta o obavljenom poslu. Naravno on je sa tableta mogao da isprati svaki korak tog procesa.

      Zanimale su ga te dve stvari koje je najavio Mitar. Pogledao je datum i shvatio da je vreme za novu količinu supstance i pitao se kakve će biti sveže Mitrove izmene. On je hteo da usavrši sredstvo sa kojim bi približio ljudima nove ideje evolucije. Ima dosta likova koji se bave dizajnerski iskodiranim supstancama, ali Nemanja je bio među prvima i imao par hitova i Mitar je dobio preporuku baš za njega. Zapravo za trojicu, ali mu se Nemanja najviše svideo.

    Sedište neoempirista je bilo iznad Narodne biblioteke u Skerlićevoj ulici i prevozom mu je trebalo oko dvadesetak minuta dotle. Kada je mesto napravljeno da bude Centar za doživotno učenje i usavršavanje, u jednom trenutku je od inicijative građana počelo da ima veličinu kakve religiozne institucije, no, neoempiristi su se strogo protivili takvom shvatanju njihove uloge. Oni su bili akademici iz multi-disciplinarnih područja, koje su na početku nazivali i neohumanistima, svi spojeni u zajedničkom cilju uzdizanja svesti čovečanstva i dovođenja istog na viši evolucioni nivo. Zalažu se za povećanu ljudsku angažovanost i širi razvoj umetnosti i nauke. Smatraju da je religija doprinela da vernici brzo izumiru na evolucionoj lestvici zbog njihove urođene apatije prema ovom životu. Da propuštaju silna iskustva i želje zato što ih koči misao greha ili privremenost ovog stanja i da pravi život Nebeskog naroda čeka posle. Greška. Jedan život po jednom univerzumu, a svest je autentična za svaki od njih. Ateisti i avanturisti najbolje prolaze. Smrt apatiji.

    Biblioteka je renovirana i opremljena najnovijom tehnologijom. Takođe, unutrašnjost je od nekadašnjeg nacionalnog obeležja zadržala samo duh. Što je bilo dovoljno. Pristup papirnim primercima knjiga, kao i digitalnoj arhivi je svima bio dostupan, bez novčane nadoknade, jer znanje nema cenu, a čovečanstvo mora da se uzdiže.

       Mitrova kancelarija je bila na trećem spratu. Nemanja je rešio da ide širokim stepenicama kako bi video radove novih lokalnih talenata. Jedna skulptura mu je posebno privukla pažnju: nekoliko spojenih bebećih glava sa licima iskrivljenim u različite emocije. Materijal je bio keramika sve belo osim usta obojenih u boju mesa. Setio se kada mu je Mitar jednom prilikom rekao da oni podržavaju stvaranje nasuprot crkvi koja ima jednog stvoritelja. Prošao je kraj nekoliko manjih instalacija i tematski raznovrsnih slika po zidovima pre nego što je zakucao na vrata.

       “Imamo problem.”

       Mitar je započeo ozbiljnog lica. Izgledao je kao da se upravo vratio sa šahovskog turnira, obučen u sivkasti tvid sa svetlo žutom rol-kragnom ispod. Bio je dosta krupniji od Nemanje.

      “Poslednji proizvod je bio fatalan.”

      “Kako to mislite?”

      “Jedna članica je preminula dan posle konzumiranja.”

       Nemanja je progutao knedlu. To nije očekivao. Nije se još desilo da je njegov proizvod usmrtio nekog.

      “Da li ste sigurni da je zbog supstance?”

      “Sve ukazuje na to. Ubrzo posle uzimanja je počela da ima tegobe.”

      “Da li je patila od neke hronične bolesti?”

    “Ne. Ispitali smo sve mogućnosti. Obdukcija još nije zvanično urađena, čeka se na moje preliminarno istraživanje.”

      “Koliko članova je probalo istu supstancu?”

      “Troje. Još uvek ne možemo da stupimo u kontakt sa ostalima.”

     Mitar je stao kraj prozora prekrštenih ruku, njegovo veliko telo je pravilo senku dok se u pozadini uzdizao mermer hrama Svetog Save.

    “Poslednja verzija koju smo pravili nije imala velike izmene,” Nemanja je rekao i izvadio tablet da uporedi poslednje dve verzije supstanci.

     “Koliko vidim nijedna od izmena ne bi trebalo da bude opasna po ljudski organizam.” Još malo je gledao i zavrteo glavom. “Ne, greška nije do toga. Gde je štampač koji je napravio?”

     “Ovuda.” Mitar je pokazao rukom i oni se uputiše ka drugoj kancelariji koja je bila zaključana. “Samo nas nekoliko ima pristup štampaču,” rekao je prislonivši kažiprst na bravu.

        Nemanja je povezao svoj tablet sa tastaturom od kompa koji je bio na stolu, pristupio mreži štampača i počeo da debaguje. Pronašao je kod supstance i svukao ga kod sebe, pustio je skriptu da se uporede verzije. Nije ni stiglo da se završi, a već se crvenelo od grešaka.

        “Čekaj malo, ovo nije moj kod.”

        Počeo je da ide liniju po liniju. Veliki deo jeste bio njegov kod, ali bilo je puno modifikacija koje niti su njegov stil kodiranja niti bi tako nešto uneo u svrhu koja je Mitru trebala. Mitar je pogledao niz prazan hodnik i zaključao vrata kancelarije. Obojici je bilo jasno da je neko menjao podatke i time izvršio ubistvo. Nemanja je posumnjao na nekog ko bi mu smestio i sklonio ga sa tržišta, mada kod nije delovao dovoljno čisto, već kao da je više od jedne osobe radilo, a nije znao nijedan tim kome se možda zamerio.

      “Proveri ko je koristio štampač u to vreme.”

       Nemanja je pregledao log i jedini korisnik tog dana je bio Mitar. Izlistao je log tri nedelje pre toga i pokazao mu.

      “Da li je neko sa liste sumnjiv?”

       Mitar je pažljivo gledao i odmahnuo glavom.

      “To su svi ljudi koji imaju dozvoljen pristup.”

       Nemanja nije bio zadovoljan pa je izlistao i kodove svih stvari koje su ti ljudi odštampali. Prolazeći kroz njih nije naišao na nešto sumnjivo.

      “Povezaću se sa vašim bezbednosnim kamerama.” Nemanja je dodatno konektovao svoj tablet sa monitorom na stolu da bi preglednije videli snimke.

      “Obratite pažnju možda vidite nekog sumnjivog.”

     Izdvojio je kamere javnog prostora biblioteke od onih koje su bile u službenim prostorijama i postavio ih na monitor. Dve kamere koje je locirao da gledaju na ovaj sprat je uvećao. Gledali su u tišini. Hodnik je bio prazan, ubrzali su premotavanje.

      “To je čudno. Kako je hodnik ceo dan prazan kada sam ja taj dan došao ovde i štampao?”

      Nemanja je pogledao u log štampanja i pokušao da premota video na to vreme. Slika je preskočila. Pokušao je na sat ranije i slika je opet preskočila.

      “Neko se igrao sa kamerama.” Zaključio je. Prešao je na druge kamere kako bi ulovio neko sumnjivo kretanje u prethodnih par sati, ali većina kamera su bile ili ćorak ili su takođe bile selektivno obrisane.

      “Ovo nije dobro.” Mitar je delovao previše smireno i ozbiljno.

      “Pristupiću kamerama izvan zgrade.”

      Mitru je zaigralo pitanje kako, ali je odustao posmatrajući ga kako probija više nivoa autentifikacije MUP-ovog servera. Nemanja je brzo otkrio da je mreža gradskih kamera bila nazvana po ulicama i opštinama tako da je svukao listu za Vračar. Kada je po listi pronašao serijske brojeve kamera koje mu trebaju, preko terminala je pristupio MUP-ovom serveru gde se čuva njihova memorija. Slika se ubrzo pojavila.

      “Sa ove se vidi ulaz u biblioteku,” rekao je Nemanja simultano otvarajući nekoliko snimaka. “Ova iz parkića hvata i glavni i bočni ulaz.”

      Ubrzao je snimke do vremena koje je bilo obrisano na lokalnim kamerama. Opet ništa, a onda je u nekom trenutku slika poskočila i vremenski žig se nije slagao. Nemanja je pogledao u Mitra.

     “Neko ozbiljno želi da vam smesti ubistvo. Iscimali su se da izbrišu i vaše i MUP-ove kamere, a to nije jednostavan posao.”

      “Izbrisan materijal ukazuje da se štiti neko ko je u to vreme napustio biblioteku.” Mitar je razmišljao naglas. “Hajde da nam to vreme bude početna tačka.”

      “Snimak glavnog ulaza ima izbrisana tri minuta, a ovaj što hvata i bočni ulaz ima izbrisanih deset minuta. Dakle, ako pretpostavimo da je izašao sa bočnog ulaza, kuda je mogao sve da se zaputi?” Nemanja je u novom tabu svog pretraživača otvorio mapu i uveličao ulice oko  biblioteke.

        “Ako je izašao sa bočnog, zašto su onda brisali i glavni ulaz?” Mitar se zagledao u video. “Parking. Sa bočnog izlaza su otišli na parking i kolima izašli ulicom koja se vidi na snimku glavnog ulaza.”

        “Evo, ova kamera gleda na hram, a hvata malo i vaš parking.” Nemanja je premotao snimak. Vremenski žig nije bio prekinut, taj snimak nisu dirali.

         “Možda ovo vozilo?” Mitar je pokazao na crni sedan koji se video da napušta parking.

         “Vreme se poklapa. Potražiću vlasnika.”

         Nemanja je usporio snimak kako bi uhvatio registarsku tablicu i pošto nije imao sreće, pogledao je kojim je sve ulicama vozilo moglo da ode i pristupio memoriji tih kamera. Kad je imao tablicu, lako je mogao da pristupi svojoj bazi podataka koju je već imao skinutu od nekog prethodnog posla.

        “Siniša Vučić. Da li vam možda zvuči poznato?”

        “Ne.”

         Nemanja je pejstovao ime u pretraživač i prošao kroz par društvenih mreža.

       “To je najverovatnije ovaj lik.” Pokazao je na tipa sa kratkom kosom i rumenim obrazima, slika je bila sa neke političke proslave.

         “Pored njega je zamenik ministra zdravstva. Čovek koji je povezan sa SPC,” rekao je Mitar.

         “Mislite da Crkva ima veze sa ubistvom?”

        “Bilo je dosta pritiska u poslednje vreme. Sadašnja vlada i SPC imaju dobre odnose, pa je pritisak veći i imamo razne finansijske gubitke kao posledicu. Jačanje neoempirističkog pokreta u svetu, kao i širenje ovdašnjih centara za usavršavanje zasmetalo je lokal patriotama koji kao alternativu nama vide SPC. Babe i žabe.”

        “Video sam da se kroz štampu provlači neki incident oko neplaćanja poreza i bojkotovanja vaše nove zgrade.”

        “Smeta im sve veći broj naših pristalica.”

        “Ali da upletu ubistvo u celu stvar…” Nemanji se nije svidela ideja.

        “Zakači videe što smo gledali kao i podatke o dotičnom gospodinu na klaud i pošalji mi link.”

       Mitar je bio zadovoljan što su istraživanje slučaja brzo rešili, ali i podjednako nezadovoljan što mu se sumnja obistinila. Zakazao je sastanak sa šefovima za kasno popodne kako bi izložio rezultate istraživanja, trebalo je doneti odluku šta dalje i kako izbeći spin medija.

       “Još jedna stvar, treba nova količina supstance,” rekao je.

      Nemanja je hteo da prokomentariše kako možda sad i nije najbolje vreme da prave nove količine, ali njemu je išlo u džep. Posao je posao.

      “Ovaj štampač će vam verovatno trebati za policijsku istragu, moramo da nađemo drugi.” Nemanja je razmislio. Nije bilo lako naći štampač za eksperimentalne supstance, ali znao je tipa. Svaki štampač ostavlja svoj trag na proizvodima da bi moglo da se isprati u slučaju kakve ilegalne aktivnosti. Nemanja je znao da se i to hakuje, ali nije bilo jednostavno.

       “Ima li kakvih izmena za novu verziju?” upitao je.

       “Da.” Mitar je pročitao mejl sa odobrenim izmenama.

       “Okej, samo trenutak.”

     Otvorio je program na tabletu i pristupio korisničkom interfejsu gde je mogao da poveća ili smanji količinu određene komponente. Sastojci koji su dovodili do različitih mentalnih stanja. Ovog puta nisu dirali halucinogene, ali su smanjili jačinu emotivnih reakcija, psihostimulatora. Amfetamin je bio nizak i još su ga dodatno spustili. Nemanja je podesio sve tražene izmene i sačuvao novu verziju.

       “Možemo li to danas da završimo?” Mitar je planirao da ponese supstancu na sastanak.

       “Izgleda da ćemo moći.” Stigla mu je potvrdna poruka.

     

      Prolazili su pored brojnih zelenih površina koje su poslednjih godina promenile izgled prestonice. Pre nekog vremena neoempiristi su uspeli da provuku inicijativu ozelenjenja grada koji je u jednom trenutku utonuo u potpuno sivilo. Sive ulice, sive zgrade, koža namučenih penzionera, sive vesti, siva ekonomija. Vodila se duga borba za vraćanje zelenila u grad na uštrb izgradnje poslovnih zgrada i tržnih centara koji su punili džepove vlasti, ali zahvaljujući jakim ekonomskim vezama neoempirista stvar se rešila u korist građana. A i njihovog zdravlja pošto je zagađenost u jednom trenutku bila neizdrživa. Sada je grad konačno i drugačije mirisao. Kad je bilo sunčano, u parku bi mirisalo na radost.

       Mitar je vozio Ruzveltovom i svakih malo bi proverio u retrovizoru da li ih neko prati. Kod Bogoslovije, obojica su se zagledali u veliku zgradu od opeke.

     “Kao što po Kolakovskom tumači Mirča Elijade, tehnologija je upropastila mitski prostor i uklopila ga u racionalne strukture, a bez tog prostora svemir ne može ljudima da otkrije svoj skriveni smisao. Mi već živimo u kartezijanskom prostoru, naše selo nije više centar univerzuma,” rekao je Mitar.

         “U čemu je tačno problem sa njima? Lokalno protiv globalnog ili nešto drugo?”

      “Iz istog razloga nas i SPC i vladajuća stranka opstruiraju. Vode se konzumerizmom, našom, građanskom konzumacijom njihovih informacija koje mogu i ne moraju biti istinite, ali svakako skrojene njima u korist. Ako kažete ljudima da batale ružičaste televizije i gurnete ih na njima nepoznat teren, partija je na gubitku jer ostaje bez usta koja je navikla da hrani, a koja su joj neophodna za sopstveni opstanak. Znaš i sam da se neoempirizam zasniva na proživljavanju što većeg broja iskustava. Ljudi koji imaju više interesovanja u životu imaju mnogo više raskršća na kojima su se nalazili i samim tim mnogo više paralelnih univerzuma za sobom. Dok prosečni ljudi koji životare i nisu preterano zainteresovani za svet oko sebe, njihov broj univerzuma je znatno manji. U jednom trenutku iskristalisaće se ukupan zbir univerzuma onih ljudi koji ih imaju više i u toj tački konačno ljudska vrsta prelazi u novu fazu evolucije. Imajući to na umu, kako onda može partiji da se svidi kada teramo ljude napolje van njihovih komfornih zona u predele za koje nisu ni znali, u nova iskustva?”

      “Mogli bi onda da porade na boljem iskustvu njih samih,” rekao je Nemanja. Pokušao je da zamisli kakva bi rekonstrukcija vlasti i crkve tu trebalo da se desi i nije znao da li da se nasmeje ili još više smori.

      “To bi zahtevalo rastanak od nasleđenih vrednosti. A tradicija je ono na čemu se njihove vrednosti temelje. Prastari mitovi nebeskog naroda i loše političke odluke.”

         Nemanja je izvadio e-cigaretu, međutim, Mitru se nije svidela ideja.

        “Ne u kolima, molim te.”

        “Okej.”

         Vratio je pakovanje u džep.

        “Pretpostavljam da će u nekom trenutku predefinisati pojam tradicije.”

         Mitar se nasmejao. “Predefinisanje, čini mi se, postaje trend”, rekao je izlazeći iz kola.    

     Neonska reklama turističke agencije koja je neprimetno stajala u blizini se ugasila. Taj iznenadni prekid prethodno neprimetnog stanja, naterao je Nemanju da pogleda. Na izlogu su bili digitalni prikazi raznih pustolovina: nasmejan čovek je skakao sa padobranom, devojka se veselo gubila lavirintima prelepe arhitekture kineskih knjižara, jedna starija gospođa je letela balonom u suton Kapadokije, a onda se i svetlo u prostoriji ugasilo. Kraj radnog vremena.

      “Zar vam se ne čini da iskustvenost počinje prilično da liči na konzumerizam? Sad se na svakom mestu prodaje neko iskustvo i ljudi masovno kupuju te sadržaje.”

      “Ni konzumerizam nije predstavljao problem dok nije izmakao kontroli i počeo da nam diktira životima. Suštinska razlika je u pristupu i umerenosti, i to je ono što uvek naglašavamo.”

        Nemanji se to naglašavamo činilo kao “mi” ispred korporacije, ili “mi” ispred religije. Taj hor tokom tragedije ispisane ćirilicom.

        “A što se tiče supstance, kako napreduju analize? Dajete li supstancu samo članovima ili nekima kojima vaša ideja evolucije nije toliko bliska?” Zanimalo je Nemanju.

      “Imamo nekoliko test grupa koje su planirane da uzmu različite verzije supstance. Imamo program u koji unosimo zapažanja i uglavnom na osnovu njegovog algoritma pravim izmene u verzijama. Još je rano za bilo kakve rezultate, ali prve dve verzije su članove činile otvorenijim za prihvatanje informacija, ali pošto to pasivno primanje nam nije cilj, nastavili smo da eksperimentišemo sa dozama. Videćemo kako će se ova nova tura pokazati, imajući na umu incident.”

      Nemanja je razmišljao o incidentu, pretpostavljao je da će o ishodu ubistva čuti na vestima. Pitao se da li će policija pokucati i na njegova vrata i sa tim na umu razmatrao opcije.

       Tip kod koga su išli se bavi štampanjem kućnih ljubimaca. Njegovi reklamni hologrami su bili svuda po gradu: “Vaš omiljeni ljubimac na dan”, zapravo traje skoro mesec dana, ali i to na gurku. Algoritam svesti još nije dostupan.

      Branko, čovek u kasnim pedesetim, obučen u letnje odelo možda previše modernog kroja, dočekao ih je u prizemlju dvospratne zgrade koja je bila njegova štamparija i prodavnica za kućne ljubimce. Sve je bilo u svetlim i pastelnim bojama sa raznim hologramskim prikazima životinja. Biznis je cvetao.

       “Kao što sam najavio, treba nam čista štampa.” Rukovali su se.                  

       “Koja vrsta štampe?”, upitao je Branko.

       “Likvid”, rekao je Nemanja.

       “Hajdemo onda u podrum.”

       “Odakle vam štampač sa čistim serijskim brojem?” Zanimalo je Mitra.

    “Zbog posla imam farmu štampača. Svi koji se koriste su prijavljeni, ali neke vodim kao pokvarene ili još neotpakovane i tako ih rotiram i povremeno čistim.”

      “Kako ste dobili dozvolu za čitavu farmu?” Mitar je razmišljao o lancu problema koji su oni imali da bi dobili i taj jedan štampač.

      “Znam neke ljude.” Nasmejao se ne zalazeći u detalje.

      Odveo ih je u kancelariju gde su se nalazila tri neotpakovana štampača. Ili je makar tako izgledalo pre nego što je sklonio masku i kutiju sa jednog i uključio ga. Nemanja se preko tableta konektovao, proverio fajl sa izmenama koje su napravili i pustio u štampu. Sto mililitara u staklenoj bočici se brzo napravilo. Mitar se iznenadio koliko je mašina brža od njihove. Nemanja je približio svoj prsten Brankovom i izvršio enkriptovano plaćanje, za to uklanjanje dokaza Mitrove umešanosti će biti dodatno plaćen.

       Po izlasku su čuli nežne mijauke i lajanje iza različitih vrata.

     “Štimuju ih za vlasnike. Više niko ne voli prave zvuke životinja, kažu mnogo su im glasni.” Branko je zavrteo glavom. “Meni u džep.”

    Nemanja je pomislio kako bi zvučalo da mijauk njegovog mačka bude ugodno naštimovan, prizvao je slike dosadnog mijaukanja u kuhinji i zamenio ih melodičnim. Zgadila mu se ideja. Branko im je dao reklamni materijal i široko se nasmejao umesto pozdrava. Bacio je pogled za njima na ulicu; nije delovalo da ima sumnjivih vozila ili lica.

       “Da li si gladan?”, pitao je Mitar.

       “Nisam. Moje gorivo su kafa i cigare”, rekao je Nemanja otprativši Mitra do kola. “Ovde se razilazimo.”

       “Hvala na svemu.” Mitar je izvršio dogovorenu transakciju i svako se uputio svojim pravcem.

     Prolazeći kraj predsednikovog holograma na kojem napaćenim izrazom ukazuje na predstojeće izbore, Nemanja se nadao da će biti još prilike da radi za Mitra. Da će globalni uticaj neoempirista biti jači nego lokalni politički dripci i SPC. Bila bi šteta da izgubi takvu mušteriju.

      Gajba mu nije bila daleko, te je peške prolazio prečicama kroz dečija igrališta i parkinge. Stigla mu je notifikacija od klijenta za posao koji mu je danas poslao, tip je bio oduševljen i već je imao ideje za novu saradnju. Nemanja nije odgovorio. Prikačio se na kanal koji je strimovao kamere u zgradi i premotavao unazad. Marko je otišao na posao pre oko satak noseći sa sobom veliki ranac garderobe i rekvizita. Primetio je da viri neko narandžasto perje i nešto falusno. Dakle, već je otišao na Devetku. Prilazeći donjoj strani parkinga njegove zgrade primetio je tamna, nabudžena kola koja stoje na ulici upaljenih farova. Zastao je i vratio se u dublju senku prolaza između zgrada. Trafika je bila niže, dakle nije zbog nje stao, takođe nije bilo nikakvog skretanja blizu. Ušao je u obližnji ulaz, izvadio tablet i pogledao kamere oko zgrade. Još dva crna vozila i nekoliko likova u tamnim odelima su prilazili ulazu njegove zgrade. Sranje, sranje, sranje.

       Pristupio je svom računaru i prekinuo sve veze servera iz stana sa klaudom, raskačio sve api pozive koji su mogli da im posluže za hakovanje i uništio sve dokaze svog poslovanja. Naći će kamere što je postavio po zgradi i nove čipove, mogao bi da dobije optužbu za nezakonito narušavanje privatnosti i korišćenje nedozvoljene tehnologije, to je jedno tri do pet godina zatvora, no imaće i njegov genetski materijal.

       Bilo mu je jasno da je to najverovatnije Sinišina ekipa. Zabacio je glavu i sklopio oči na trenutak. Pokreti su mu oklevali. Hteo je da opet baci pogled, ali je spržio poziv ka kanalu sa kamerama. Okrenuo se i pažljivo zaobilazeći svoju zgradu, popeo tri ulice iznad. Tu je bio neki frizer, nadao se muški.

       “Dobro veče, radite li?” Mesto je bilo prazno.

       “Da, do devet.”

       “Da li biste mogli da me ošišate na jedinicu?”

       “Naravno, izvolite.”

      Ljubazni čovek urednih brkova mu je pokazao da sedne na jednu od tri stolice. Nemanja je osetio par puta tokom brijanja da ga je dodirnuo svojim stomakom po ramenima. Smetalo mu je pa se više puta migoljio, ni sam ne znajući zašto se baš fokusirao na taj detalj.

      Voleo je svoju kosu i dugo ju je puštao i negovao skupim preparatima i sad ga je nerviralo da gleda kako pokošena pada na crno bele pločice. A i te pločice kao da je u nekom Linčovom filmu. Da li su sve crno bele pločice istih dimenzija? Verovatno nisu, ali se nije sećao da ih je ikad video drugačijih. Lik u ogledalu je sve manje podsećao na njega, na kraju mu se to i svidelo. Na stranu što je bilo praktično. Uzeo je tablet i preko aplikacije prebacio sve pare na drugi onlajn račun koji nije bio vezan za zemlju. Čudan je bio sebi. Delovao je još mršavije, ali nekako manekenski. Okrenuo je glavu levo pa desno i posmatrao obraze, pa obrve, onda oči. Sada je ličio na nekog Ivana.

       “Hvala. Koliko dođem?”

       “Hiljadu dinara.”

       “Izvolite. Sve najbolje.”

      Sad je za nijansu lakše disao. Nije mogao puno da se buni, očekivao je da se ovo kad tad desi, da ga neko najuri. Razmišljao je da li da ode do mesta na kojem je držao rezervni komp, ali ga je nešto mrzelo. To će moći i sutradan. Prolazeći slabije osvetljenom ulicom bacio je par puta pogled na svoju novu glavu, da proveri da li je to zaista on. Ili koliko to zapravo nije bio on. Pitanje identiteta je isplivavalo u pogrešnom trenutku. Preleteo je po najnovijim vestima da vidi da li prave javnog krivca od njega i da li ima novih vesti o Mitrovom slučaju. Za sad je sve bilo mirno. Još se vagalo, ni glavni igrači nisu bili sigurni u jačinu političkih odluka. Nadao se da će ih evropski neoempiristi nagaziti i da ovi u lokalu neće napraviti veliku dramu oko svega.

       Festival je bio na oko pola sata hoda. Nije mu bilo mrsko da pešači. Posle džentrifikacije, voleo je da živi u tom kraju, možda su ove dve godine bile najduže što je ostao na jednom mestu, klupsko-umetnička scena se baš dobro razvila. Osim po klubovima, redovno je išao na razne izložbe i performanse koji su se održavali u staroj Ciglani, često se terao da ode i na neka predavanja, ali to mu je uvek bilo lakše da prati onlajn dok radi. Osetio je vibraciju notifikacije. Stari klijent, nov posao. Razmišljao je da li da prihvati ili da sačeka ishod lova na veštice. Odložio je delanje za malo kasnije.

      Ulazak prašnjavim putem među žbunjem po mraku i iznenadan blesak svetlosti sa najbližeg stejdža ga je naterao da žmirne. Muzika je postajala sve glasnija i što je bio bliži, vibracije tla su ga jače milovale po stopalima. Gotovo jednako kao i tehno zvuk koji je dopirao sa te bine. Žena obučena u Kineskinju s početka dvadesetog veka, pomilovala ga je po licu svojom velikom crvenom lepezom. Osetio je grebuckanje materijala i zadovoljno zabacio glavu. Osmehnuo joj se. Prošao je kraj dve devojke i mladića koji su bili tematski obučeni u mačke sa repovima koji su se lelujali za njima, pokušao je da dodirne jedan tigrasti, međutim, nije uspeo. Pratio je tragove svetala sa bine po zemlji.

       “Ćao.” Glas kraj desnog uveta. “Kako se zoveš?”

       “Ivan. Ti?”

       “Ja sam daleko.”

       Osmehnuo se mladiću koji mu se uneo u lice i liznuo uho. Imao je stimpank naočare velikih okvira i lepe bele zube. Igrajući nastavio je svojim imaginarnim putem.

     Nemanja je prolazio obodom mase tražeći Marka. Ugledao je gomilu ruku u vazduhu, onih koji su fluidnim pokretima sekli etar i onih koji su se prepuštali zvukovima da ih nose svuda. Prišao je automatu za piće i uzeo vodu.

       “Možeš i meni?” Glas pored njega.

       Pogledao je devojku u kostimu pauna.

       “Nešto posebno?”

       “Isto vodu.”

       Nemanja je gledao kako perje iz njenog lepog repa golica lica iza sebe. Dao joj je svoju vodu i sebi uzeo drugu.

       “Hvala.” Počastila ga je osmehom.

       “I drugi put.”

     Osetio je promenu u jačini zvuka kako se približio drugoj bini. Prošao je pokraj jedne ekipe kojoj je sve bilo smešno. Upirali su prst na svaku boju i tragom u vazduhu pratili svaki zvuk kojeg bi postali svesni. Prišao je instalaciji izuvijanih metalnih delova koji su kao ruke stremili uvis. Kao neke osakaćene ruke koje su pokušavale nešto da učine iako nisu mogle. Razmišljao je da li predstavljaju nadu ili besmisao. Otišao je do druge instalacije koju su činila tri međusobno isprepletana tela iskrivljena u mostove. Kroz šupljine između njih zableštalo je svetlo sa bine koje je promenilo boju od zelene do plave. Ispratio je pogledom na tlo i tu gde je padalo pravilo je apstraktne oblike. Pitao se da li je to umetnost sama sebe napravila.

       Nastavio je da tumara i konačno je ugledao Marka na jednoj manjoj bini kako u zelenim kožnim gaćama igra dok mu je narandžasto perje padalo niz leđa sa šlema na glavi. Rimskim sandalama do kolena gazio je ritmom koji je i Nemanja preuzeo. Lice mu je bilo u grimasi ekstaze pokreta koji su tako prirodno izbijali napolje. Bio je gde pripada. Naći će ga opet kad siđe sa bine. Mora nekako da mu uvali da pripazi Mačka. Malo se tu zadržao, ali je osetio nove vibracije.

       Na bini sa koje je došao promenio se DJ i masa ga je oduševljeno dočekala. Vrisci su se nastavili. Nemanja je prišao bliže namamljen gomilom i ugledao spektakl večeri. Velika drvena zvezda koja je čekala na drop. Kako je zvuk menjao tok i kako je bilo evidentno da će se nešto bitno uskoro desiti, Nemanja je iz džepa izvadio bočicu i popio sadržaj. Neće dugo trebati da proradi. Melodija je vozila i kad je konačno stigao drop, zvezda se upalila i gorela velikim crvenilom Marine Abramović i raspadom SFRJ. Masa je očarano vrištala uz moćan bit. Nemanja je skinuo majicu i s blaženim osmehom ušao u masu ostalih polunagih tela izvijenih u ekstazi. Večeras mu je to trebalo.